Dečija cerebralna oduzetost

Cerebralna paraliza ili dečja cerebralna oduzetost (DCO) je poremećaj položaja i pokreta tela, tonusa mišića, koordinacije i osećaja ravnoteže nastao oboljenjem ili oštećenjem delova mozga. Uz to su mogući problemi sa gutanjem, govorom, vidom, sluhom, lučenjem pljuvačke. Intelektualne sposobnosti mogu da budu umanjene, a nekada je prate i epileptični napadi. To je hronično stanje koje nema progresiju u smislu pogoršanja ali nije nepromenjivo. Kako nije bolest u uobičajenom smislu, već stanje, nije izlečiva već se njene posledice mogu smanjiti, odnosno može da se poveća stepen funkcionisanja.

Koji su uzroci nastanka cerebralne paralize?

To su genetska predispozicija, infekcije tokom trudnoće, prevremeno rođenje posebno sa malom telesnom težinom, porođajne povrede i nedostatak kiseonika kod teških porođaja, neka oboljenja mozga u ranom detinjstvu dok rast i razvoj mozga nisu završeni.

Koji su simptomi DCO?

U prvim mesecima nema jasnih znakova pa nije moguće odmah postaviti dijagnozu. Da dete ima cerebralnu paralizu posumnjaćemo ako ne podiže glavu, ako se ne okreće, ne pokazuje interesovanje za igračku ili ne može da je uhvati, ne održava sedeći položaj kada većina dece to može, ne reaguje na okolinu, čak ni na majku, mlitavo je ili u stalnom grču, curi mu mleko iz jednog ugla usana ili teško guta hranu, preosetljivo je na spoljne nadražaje, ima nevoljne ili neusklađene pokrete.

Na bilo koji od ovih simptoma odmah treba reagovati, odnosno odvesti dete na pregled kod lekara sa posebnom specijalizacijom iz ove oblasti koji će nakon detaljnih pregleda i dodatnih dijagnostičkih procedura utvrditi da li postoji DCO. Blagovremena dijagnostika je važna kako bi se započelo sa ranim tretmanom jer su tada velike šanse da se stanje znatno popravi.

Kako se leči cerebralna paraliza?

Pre svega dugotrajno i uporno. Kako je cerebralna paraliza kompleksna i ne postoje dva deteta sa potpuno istim problemima, neophodan je individualan pristup lečenju. Terapijski program pravi tim stručnjaka, neurolog, ortoped, fizijatar, fizio i radni terapeut, logoped, psiholog, socijalni radnik, protetičar, vaspitač ili učitelj zajedno sa roditeljima deteta. Cilj terapija je da dete iskoristi maksimum svojih potencijala kako bi bilo što samostalnije ili da uz što manju pomoć zadovoljava svoje potrebe i obavlja određene aktivnosti. Da bi se to postiglo treba da ovlada sedenjem, stajanjem i kretanjem, samostalno ili uz pomagala. Prepreka za to su pored ostalog i deformiteti koštano zglobnog sistema, posebno kukova, ruku i nogu u vidu deformiteta i kontraktura (ograničenih pokreta) zglobova.

Kineziterapijski tretmani moraju da budu redovni kako bi se u ranoj fazi podsticao razvoj svih funkcija, psihomotornih, motornih, mentalnih i govornih, stimulacijom kroz terapijski program vežbi. Za uspešnost tretmana neophodno je obučiti roditelje za primenu vežbi kod kuće. Dobre rezultate daju i druge fizikalne procedure koje mogu biti uvod u vežbe ili dopuna tretmana kao što su hidroterapija koja se deci posebno dopada, termoterapija, elektroterapijske procedure ili sport koji pored zdravstvene ima i socijalnu komponentu.

Ako se ne postignu odgovarajući rezultati fizikalnim i kineziterapijskim tretmanima, nedovoljno koriguje ili ne zaustavi deformitet što onemogućava kretanje ili detetov samostalan hod, ograničene su aktivnosti svakodnevnog života, sticanje obrazovanja, ili primena ortoza nije dala zadovaoljavajuće rezultate, pristupa se operativnom lečenju.

Hiruške intervencije na rukama imaju za cilj poboljšanje funkcije i bolje voljne kontrole pokreta u ramenu, laktu, ručnom zglobu i prstima kako bi bilo bolje prihvatanje predmeta ali i iz higijenskih i estetskih razloga. Operacije na nogama treba da poboljšaju hod funkcionalno i estetski, obezbede lakše sedenje i aktivnosti u sedećem položaju, omoguće higijenu i negu, ali i ublaže bolove ako su prisutni. Nakon operacije takođe se nastavlja sa vežbama kako bi se očuvala hiruški postignuta korekcija i maksimalno iskoristili njeni efekti.

Učešće roditelja je najvažnije

Bez obzira na vrstu tretmana koji se primenjuje u lečenju deteta sa cerebralnom paralizom presudno je angažovanje roditelja ne samo zbog bliskosti sa detetom već zbog primene neophodnih stimulacija koje treba da budu ugrađene u negu i njegove svakodnevne aktivnosti. Ni najbolji metod, ni vrhunski terapeut neće ništa postići ako roditelji ne drže dete u položaju koji je za njega najbolji, ne uzimaju ga na način kako im je pokazano, ne koriste odgovarajuće igračke ili slušaju dobronamerne savete rođaka i prijatelja a ne lekara i terapeuta.

Tretman deteta sa cerebralnom paralizom iziskuje ogromnu energiju, fizičku i emotivnu, 24 časa dnevno 365 dana u godini sa velikim materijalnim izdacima i sve to često prevazilazi mogućnosti roditelja, bračni odnosi bivaju poremećeni, zdravo dete zapostavljeno, profesionalne karijere prekinute. Zato je roditeljima neophodno pružiti svu pomoć i podršku u sagledavanju deteta i njegovih ograničenja, ali i njegovih mogućnosti i potencijala koje može da razvije.

Decu sa cerebralnom paralizom i svu ostalu sa nekim invaliditetom danas nazivaju “decom sa posebnim potrebama”. Ova deca kažu: “MI IMAMO ISTE POTREBE KAO I SVI DRUGI SAMO IH ZADOVOLJAVAMO NA POSEBAN NAČIN”.