Zašto roditelji žure da im dete prohoda

Od momenta kada se beba rodi većina roditelja sa nestrpljenjem očekuje kada će da prohoda. Tako često možemo da čujemi usputne komenatare "Samo da prohoda, ostalo nije važno". Iz ove svoje nerazumne potrebe čine sve kako bi se to što pre desilo. U tome im svesrdno pomažu babe, dede i ostala rodbina tvrdnjama kako su oni sami prohodali jako rano, mnogo pre prvog rođendana ili neprestano porede dete sa nekom drugom decom koja su već prohodala. Mame i tate u želji da ne zaostanu za drugima ili da budu još bolji od svojih su uspešni roditelji.

Proizvođači opreme za decu uz pomoć reklama a bez kritičnog učešća stručnjaka podržavaju ova nastojenja raznim pomagalima koja na žalost donose detetu više štete nego koristi. To je pre svega hodalica ili dubak sa točkićima, sprava koja ne samo da neće pomoći da dete prohoda već će u mnogome negativno uticati na njegov psiho-motorni razvoj. Da su ove tvrdnje tačne govore istraživanja koja su u nekim zemljama kao što je npr. Kanada dovela do zabrane proizvodnje, uvoza i reklamiranja dupka.

Prerano postavljanje deteta u uspravan položaj je beskorisno i može biti opasno. Bebina stopala nisu u potpunosti razvijena na rođenju, mekana hrskavica umesto kostiju i mišići koji se tek formiraju, delovanjem spolja mogu da se oštete i iskrive što se dešava preranim postavljanjem na noge i forsiranjem hoda. Zbog nedovoljne čvrstine može doći do deformiteta stopala i kolena, a pod težinom tela potkolenice se krive što na kraju dovodi do deformiteta kičmenog stuba.

Negativne posledice korišćenja dupka

Korišćenjem sprava kao što su hodalice ili skakalice lišavamo dete neophodnih iskustava kroz koje treba da prođe u procesu prohodavanja. Dete mora da nauči da se podiže samo u uspravan položaj i da u njemu ovlada održavanjem ravnoteže.

Deca koja su provela neko vreme u hodalici, kada prohodaju često padaju zbog gubitka ravnoteže i imaju poteškoće pri ustajanju. Ako pri tom nisu prošli kroz fazu puzanja problem će biti i savladavanje prepreka, zapinju o ivičnjake i pragove i najčešće padaju na glavu jer nisu naučila da se dočekaju na ruke.

Ovo su očigledne posledice i problemi sa kojima će se sresti roditelji dece koja su koristila sprave za pomoć pri hodanju, ali njihova štetnost je daleko veća jer suzbijaju kod dece prirodan nagon za kretanjem što ometa pravilan psiho-motorni razvoj. Neka istraživanja u Americi su pokazala da su deca koja su koristila dubak sa velikim poslužavnikom na kome su se igrala igračkama, kasnije počela da brbljaju, sede, hodaju i bila su trapavija od dece koja ga nisu koristila.

Ako stavite u dubak bebu od 6 meseci ona će se stajati oslanjajući se vrhovima prstiju opruženih kolena (zdravo dete opruža kolena tek sa sedam meseci) o podlogu što će imati negativne posledice po motorni razvoj. Ako se korišćenjem dupka nastavi i dalje i na taj način će se formirati pogrešna šema hoda. U isto vreme će izostati spontano kretanje na boku na čvrstoj i ravnoj podlozi (najbolje na podu), koje omogućava normalan razvoj kretanja.

Pre hodanja...

Pokreti koje bebe prave pri okretanju su od velike važnosti jer predstavljaju elemente hoda. Ako pogledamo faze ovog složenog pokreta kada se nađe na boku sa podignutom glavom u vazduhu, osloncem na ramenu i na opruženu nogu to odgovara oslocu pri hodu, dok je gornja ruka pružena ka drugoj strani, gornja noga savijena kao da se kreće u napred, tako da izgleda kao da dete korača.

U osmom mesecu će naučiti da se sa stomaka okreće na leđa čime će u potpunosti uvežbati automatizam koračanja. U isto vreme se kroz okretanje sa leđa na stomak i obratno angažuju svi mišići koji učestvuju kasnije u hodu, odnosno jačaju se što je neophodno za stabilan uspravan položaj. Tek kada u ležećem položaju savlada sve elemente potrebne za uspravan stav beba će početi da se podiže.

Kada bi dete trebalo da prohoda?

Ne postoji tačno određeno vreme kada dete treba da prohoda, to se najčešće dešava između 14 i 16 meseca, sa tolerancijom i do 4 meseca, što znači da je sve u redu ako dete počne samostalno da hoda sa 10 meseci, a takođe i ako prohoda u 21 mesecu.

Svako dete ima svoj ritam sazrevanja koji treba poštovati i pomoći mu da uspešno savlada sve faze razvoja motorike. Dete će prohodati kada bude dovoljno sazrelo i uvežbalo sve neophodne elemente samostalnog hoda, uspravljanje iz klečećeg položaja, hodanje uz pridržavanje, najpre noga do noge, zatim noga ispred noge, održavanje bočne ravnoteže sa prebacivanjem težine, i na kraju ravnotežom napred-nazad. Postepeno će smanjivati površinu oslonca i gegajući hod se polako gubi, dete počinje da spušta ruke dole i sve više hoda kao odrasli. Kada napravi 8 samostalnih koraka može se reći da je prohodalo. Sve ovo traje i po nekoliko meseci ali roditelji moraju biti strpljivi, naročito babe i dede koji često vode dete držeći ga za ruke podignute visoko u vazduhu. Ovo ne samo da remeti normalan hod već može da dovede do preteranog istegnuće zglobova ramena i laktova (a vrlo često i do bolova u leđima onoga ko vodi dete).

Roditelji uglavnom nisu upoznati sa normalnim razvojem motorike deteta i njenim zakonitostima pa često greše tako što decu dovode u položaje za koje oni nisu spremni, zato je neophodno posavetovati se sa fizioterapeutima koji će vas kroz odabrani program vežbi uputiti u smeru pravinog motornog razvoja.

Prerano sedenje je takođe štetno

Pored preranog postavljanja na noge, stavljanje u sedeći položaj sa 6 meseci pa i ranije je takođe štetno. Često nakon drugog ultrazvučnog pregleda kukova kada su oni u redu, lekar kaže da dete može da sedi. To uglavnom znači da je sedenje dozvoljeno što se kukova tiče, ali nikako nije dobro zbog kičmenog stuba. Krajem 5 meseca beba "sedi" u ležećem položaju na leđima posmatrajući stopala i dodirujući bedra. Ovako trenira mišiće koji će kasnije održavati uspravan sedeći položaj. Ako bi smo je sada stavili da sedi to bi bilo sa povijenim leđima. Krajem 6 meseca hvata stopala i igra se njima, stavljanjem u sedeći položaj došlo bi do preopterećenja kičmenog stuba i sabijanjem slabinskog dela kičme, što se kasnije više ne može popraviti. Preko bočnog uspravljanja krajem 8 i 9, i sedenja ukoso iz četvoronožnog položaja, dete će sesti na bok krajem 10 meseca kada je pravo vreme za to. Deca koja puze na kratko se zadržavaju u sedećem položaju jer imaju veliku potrebu za kretanjem.

Ukoliko dete mlađe od šest meseci uz minimalnu pomoć dolazi u sedeći položaj ili se uspravlja u stojeći svakako treba konsultovati dečjeg fizijatra koji će utvrditi uzrok ovome i preporučiti odgovarajući fizikalni tretman. Istovremeno nikako ne treba forsirati ove pokrete i položaje. Stavljanjem deteta na pod bez mogućnosti da se uz nas ili nameštaj uspravi sprečićemo ga da to radi i u isto vreme omogućiti razvoj kretanja u položaju na stomaku koje mu očigledno nedostaje.

Sve u svoje vreme...

Da bi se dete nesmetano razvijalo nikako mu ne treba nametati prinudne položaje za koje ono nije spremno, niti ga prerano stimulisati na aktivnost za koju nije zrelo. Za to postoje određeni uzrasni okviri ali ne treba da brinete ako se vaše dete ne uklapa u njih, važno je da prođe sve faze razvoja utvrđenim redosledom. Najpre treba da se okrene sa leđa na stomak pa tek obratno, da zauzme četvoronožni položaj i puzeći iz koga će da sedne, da se uspravi u stojeći položaj pa da napravi prve korake. Remećenjem ovog redosleda ili preskakanjem faza može da se izazove ozbiljan funkcionalan poremećaj u razvoju. Kako je ovo period intezivnog razvoja mozga i celokupnog organizma mnogi poremećaji će proći neprimetno ali će se manifestovati kasnije uglavnom u školskom uzrastu u vidu raznih poteškoća u učenju i savladavanju gradiva ili u odraslom dobu kada će se javiti problemi na koštano mišićnom sisitemu ili radu unutrašnjih organa.

Pravo vreme da kupite prve cipele za hodanje je kada dete samostalno počne da pravi prve korake. One su podjednako važne za pravilan hod kao i sve faze pripreme. Pre svega treba da podupiru skočne zglobove koji još uvek nisu dovoljno čvrsti. Cipela koja to ne obezbeđuje može da dovede do deformiteta stopala i nepravilnog hoda što se kasnije teško koriguje. Kako hod postaje sigurniji tako postepeno postaje automatizovan, odnosno stvara se šema hoda u mozgu koja se aktivnira svaki put kada poželimo da do nečega dođemo. Način kako hodamo kao i ostale automatske radnje ostaje za čitav život, koliko je jedinstven za svakoga od nas vidi se kada nekoga u daljini prepoznamo po hodu pre nego što vidimo njegov lik. Da li će hod vašeg deteta biti trapav, neskladan ili sa uravnoteženim i koordinisanim pokretima dobrim delom zavisi od toga da li je razvijen prisilno uz mnogo muka i nerviranja vas i vašeg deteta ili spontano sa svim potrebnim elementima.